Ponoćno pismo
18. март 2011. у 17:42
Ponoc je…sat otkucava poslednju sekundu minulog dana. Sad mogu reci“..bilo je..“ Mogu ga smestiti u proslost.
Mogla bih narediti sebi da zaboravim…
Mogu li.. ?
Kazaljke su vec u narednom danu, papir u mojoj ruci podrhtava, slova trepere kao zvoncici na povetarcu potsecajuci me…Spustam pogled na hiljadu “ …zasto …“ u moru reci i stajem kod male skoro nevidljive tacke.
Dugo sam lutala trazeci odgovore..dugo sam gresila vodjena pretpostavkama…previse patila ne verujuci svome srcu…
Moram ti reci dok jos u meni ima hrabrosti, ono sto dusa mi nosi. A ti cuti, ne prekidaj mi misli, jer necu imati snage da nastavim ako cujem ti glas kroz tisinu noci. Tvoj osmeh je sve sto trazim. Prati me njime na ovom putu priznanja, lakse cu ispisati istinu od koje bezim. A sva istina satkana je u jednoj reci “ ..volim..“. Vidim kako ti se sire zenice, bacajuci iskrice u noc , vatromet pomesanih osecanja i neverice.
Veruj !
Veruj u lepotu duginih boja u tmini ponocnog neba,
Veruj u sapat ispisanih reci ponocnog pisma, koje kroz noc trazi TEBE.

[contact-form-7 404 "Not Found"]